* Prati svoje snove *

Došlo je vreme i za taj nastavak moje pričee. Uživajte. 

*Drugi deo*

Vraćam se u kancelariju i do 11 sati ostajem, imam previše posla, ova rospija me stvarno mrzi. Napokon odlazim u stan. Izuvam se, odlazim u kupatilo perem ruke i idem da jedem. Otvaram frižider i pravim sendvič. Jedem ga na brzinu. Mrtva sam umorna, bacam se na krevet u dnevnoj sobi i od umora odmah zaspim. Budim se 7 je sati. Aaaaa shit shit shit, kasnim na posao. Na brzinu oblačim ovo:

 

Obavljam higijenu i zovem taxi. Nakon par minuta stiže, ulazim u taksi i dolazim na posao. Trčim do kancelarije.
Sara: Dorotea kasniš 15 minuta. Samo da znaš ovo ću prijaviti šefu. (Sara je inače ćerka iz prvog braka od one rospije)
Ja: Izvini molim te, ovaj dobila sam pa me je stomak strašno boleo.
Ona: Šta god! - izlazi iz kancelarije, uh dobro jee. Nakon 10 minuta dolazi rospija.
Ona: DOROTEAAAAAA! Kako se samo usuđuješ kasniti i pritom se izderavati na moju ćerkicu?!?!
Ja: Alii, strina
Ona: Nemoj ti meni ali, dobijaš otkaz. Ne mogu više da izdržim sa tobom.Odlazi odmah kod Stevana (strica) u kancelariju mora da razgovara sa tobom.
O Bože koja je Sara krava, šta je sve slagala.Stižem do kancelarije i tiho pokucam.
Stric: Daaa?
Ja: Dorotea je.
Stric: Uđi.- ulazim i stanem kraj vrata -Sedi!  -Sednem.
Ja: Zvali ste me.
Stric: Da, moramo razgovarati, stvarno tvoje kašnjenje se više ne može tolerisati. Dobijaš otkaz.
Ja:Ali od čega ću živeti?
On:Razmišljao sam o tome, udaćemo te za jednog bogatog momka, a stan ćeš moći zadržati.
Ja: Štaaaaa? Ja ne žeelim da se udam! -vrisnem iz sveg glasa.
On: Žao mi je ali to je jedino rešenje, a i već smo ugovorili venčanje. Danas ćeš se upoznati sa tvojim budućim mužem.
Ja: Ali ovo je firma moga oca, ja bi trebalo da je vodim, ne možete mi je oduzeti, i neću se udati za tog čoveka!- derem se iz sveg glasa.
On: Ne ti si još mlada i ne možeš da vodiš firmu.Udaćeš se i tačka, ili ćeš živeti na ulici!-okrećem se i izlazim napolje, Bože zašto mi to radiš šta sam ti ja pogrešno učinila?Pitam se dok sedam na klupu, suze mi polako klize, zašto je život toliko surov, moraću da se udam za potpunog neznanca. I sama pomisao na to tera me da zaplačem još jače.Malo se smirim i polako krenem kući.Ulazim u stan i rešim da pozovem moju bivšu najbolju drugaricu.Par puta odzvoni i čujem njen vedar i veseo glas.
Ona: Halo.
Ja: Hej Jano.
Ona: Dora, draga, šta radiš? 
Ja: Jano molim te,ako imaš vremena dođi do mene. Trebaš mi hitno.
Ona: Šta se desilo?
Ja: Dođi pa ću ti ispričati.
Ona: Tu sam za 5 minuta.
Ja: Okej.-prekidam i stavljam vodu u kuvalo,pravim nam voćni čaj i stavljam par kockica leda. Čujem zvono i odlazim da otvorim. Ispred stoji Jana,kao i obično ima iscepane farke, crne starke i usku crnu majicu, njena duga crna kosa je uredno vezana u rep.Prilazi i zagrli me, stvarno je nisam dugo videla. 
Ona: Doroooo, šta je bilo?
Ja: Hajde uđi pa ću ti ispričati.- ulazimo u dnevnu i sve joj ispričam ona sedi do mene pije čaj i mirno me sluša.
Ona: Slušam, imam ja jednu ideju.

I eto ti sad Dora dobila otkaz, i još mora da se uda za nekog tamo debila,pa strašno! 
-Da li će se Dora udati za tog čoveka?
-Hoće li dobiti firmu?
-Koju je to ideju dobila Jana?

Saznaćete u narednom delu.
Nadam se da vam se priča sviđa. 

Naslov koji mi je zapao za oko

Knjiga koja me je ostavila bez teksta, od nje sam dobila inspiraciju za ovaj sastav. Nadam se da će vam se dopasti. 

Stojim kraj prozora posmatrajući pahulje koje jedna drugoj padaju u krilo. Do mene dopire prigušena svetlost dok me vazduh nežno miluje po licu. U ruci držim poluotvorenu knjigu, tek toliko da me slova posmatraju, vešto skrivajući se. Snežni pokrivač je već prekrio ona žuta lišća, ogolele grane, ulice, puteve, livade i njive. Tu ispred mene, sto, kao da ga vetar poljuljava, a šoljica čaja tiho nosi zvuke do mene kašikom tajnosti sastojaka i trpelosti velike vrućine. Sa leđa me dodiruje jak vetar, setih se vrata su otvorena, stolica na kojoj sedim, sedeo je moj pradeka, sva okržljala kao da se tetura bez obzira na teret koji nosi. Soba mi je izgledala kao iz 70-tih, cela atmosfera ličila je na tišinu.
Kaže, desilo joj se negde oko 17. godine, ta mučnina u njenim plućima, vazduh težak koji je sve više prožima i guši, poput nesnosnih grudobolja. Ta prva rečenica, uzimam lagano rukama šolju čaja ne mareći na svu tu paru i toplotu, samo gutljaj, jedan, mali, osetih kako me kvržice polako stežu, osetih jak bol. Stranica za stranicom, list za listom, dođoh do polovine ne obraćajući pažnju na vreme. Prolazili su sati dok je ona objašnjavala svoju bolest, kao i bolest voljenog. Kaže da su se neobično upoznali, u nekoj od onih grupa za podršku, znate o kakvoj bolesti se radi. Navodno je on to prebrodio, tu je, u grupi zbog svog druga, a njoj je bila dosadna sva ta neizlečiva elegija, a povrh svega ljudsko sažaljenje, i pored one boce sa kiseonikom, koju je nosila sa sobom, ponela je još nešto, hrabrost da se izbori sa sudbinom koju je kasno promeniti. Nisam ni primetila da satima stojim u toj istoj sobi, nije ni čudo što mi je posle toliko vremena postala strana, jer sam u mislima lutala u slikama koje mi je ta knjiga uspela da pruži. Skoro sam odprilike uzimala i vraćala tu istu šoljicu. Kada sam je posle nekoliko sati uzela u jednoj ruci osetila sam onu istu hladnoću kao što je bila kada sam posmatrala sa prozora, hladan  i neugodan ukus, ličilo mi je na gorčinu samog kraja knjige. Nisam primetila da je već mrak i da je neko u mojim mislima upalio onu istu prigušenu svetlost od pre. Kako je tužno kada znaš da ćeš jednoga dana, trenutka umreti, kada držiš sudbinu u svojim rukama, bocu kiseonika, ali je još tužnije kada si siguran da nećeš umreti, bar ne za sada, da si konačno spašen a pred tebe je na korak smrt. Jednog dana svi ćemo otići sa ovog puta na koji smo slučajni prolaznici. Neću spominjati tu bolest koja je bila usađena u korenu dvoje mladih, koji su povrh svega bili ispunjeni nadom i ljubavlju, živeli su svakog dana kao njihov poslednji, dok ih smrt  nije konačno razdvojila.

''Krive su zvezde'' – knjiga koja je rasplakala čitav svet. Od trenutka, još u majčinoj utrobi, pre samog rođenja, naša sudbina je skrojena, samo se tokom života igramo iglama sreće i tuge, ili se sama sudbina poigrava sa nama. Naslov knjige pokazuje da bez obzira šta imamo i šta želimo na kraju nas čeka samo jedno, odlazak na večni put. I sada kada znamo, pustimo da ljudi ulaze u naše živote, sagradimo mostove od srca do srca, i prestanimo graditi sve veće zidove. 

To sam učinila zbog majke

Cenim u sebi ono što su mi kao detetu uskladili roditelji, iskrenost, a toga je danas malo.. Ali ja ću uvek biti takva, jer danas svi bi ti pružili ruku samo da bi te povukli na dno. Oduvek sam želela da pomognem roditeljima, koliko mogu. Život je nešto najteže u životu, nikada ne znaš šta se sutra sprema, ne znaš šta može život doneti za tri sekunde. Jer u ovom trenutku neka se bića smeju, neka plaču, nekima počinje život, neki slave, neki završavaju sa životom. Kao i svi i ja imam sve te osećaje koje život nosi sa sobom, a znam da ću jednoga dana otići tamo gde i svi. Uvek sam želela, da na ovom svetu sretnem ljude, koji su spremni da pomognu, da rade, da se drže zajedno. Ali,nažalost,nikoga nisam pronašla, kao da sam tražila kroz neku maglu,kroz neku temninu, koja nema kraja, nikada neću odustati, jer znam da ću nekoga naći barem na tren, da vidim svetlost koja će pobediti maglu. Čovekov mozak, ponekad nije povezan sa ustima i izgovori teške reči, zbog kojih se posle kaje, ali ne mogu reći isto, da moždad nije povezan sa rukama, da bi činili dobra dela. Kada imaš želju i volju da nešto uradiš niko te ne može zaustaviti. Međutim danas je volja iznemogla, izgubila se.
Bolest čini čoveka bespomoćnim. Noć je, spavamo dubokim snom. Najednom čuju se urlici, plač, prestrašena ustaa sam nisu me pustili da uđem u sobu, nisam znala šta se dešava. Počela sam da plačem, nisam znala zašto. Odjednom dolazi moj otac i pozva me u drugu sobu. Kad ono, moj brat se onesvestio. Tata i mama su bili preplašeni. Trebali su otići u bolnicu, a ja sam trebala ostati kući. Rekla sam majci: ''Idem ja, ti ostani, ne želim kada se vratim da bude u ovoj kući mrak, želim svetlost''. Mama mi je objasnila: ''Znam da se plašiš mraka, ali moram da idem''. Ostala sam kod kuće sama, prestravljena. Ujutro kada sam se probudila, odradila sam kućne poslove. Čekala sam vesti o mom bratu. Mama, otac i brat su se vratili, bili su sa osmehom na licu. Osmeh moje majke je svetlost koja mi je bila potrebna. Bilo je sve u redu. Majka je bila srećna kada je videla sređenu kuću. Ovim želim dokazati da mi, deca, ma koliko radili nkada se ne možemo odužiti majci i još želim reći da još nisam uradila ništa posebno čime mogu da se pohvalim, jer za to nije bilo prilike. Svoje roditelje uvek ću ceniti i diviti se njihovim vrlinama.

Moj otac

Drage moje, želim da podelim sa vama sastav koji sam pisala kada sam bila treći razred osnovne. Sastav sam prepisala baš onako kako je i tada bio napisan, bez ikakvih ispravki. Bila sam jako ponosna na sebe kada sam ga skrojila. Pa ako ste željni čitanja, pročitajte ga.

Jedan otac je kao stotinu učitelja. Ono što otac može da ti priušti niko ne može, ono što on može da te nauči niko ne može. Divim se deci koja preživljavaju bez svojih očeva. Dajem njima posebnu počast. Sećam se kada je moj otac dok sam bila mala otišao u drugu državu, jer mu je posao tako nalagao. Ja sam bila toliko tužna, da je izgledalo kao da nebo, ptice, zelenilo, sa mnom osećaju tu tugu i da zajedno plaču sa mnom. On se tamo zadržao mesec dana. Ja nisam htela ni da jedem ni da pijem. Meni je tada jedan mesec trajao kao sto godina. Jedni način da me nateraju da jedem je bio taj da jedem kašikom kojom je on jeo, da jedem kašikom koja je bila njegova.Tada sam u toj kašici videla svoga oca. Nisam izlazila iz kuće dok on nije bio tu, tada nisam imala volju da sa ostalom decom skakućem po dvorištu. Jedina moja misao bila je kada će se vratiti moj otac. I tog svežeg jutarnjeg dana, ustala sam kao i svakidan, ali sam tog dana osetila toplinu oko srca, i nešto me je vuklo u tatinu i maminu sobu. Otišla sam i videla mog tatu kako leži u krevetu, najlepši prizor koji sam videla do tada. Tiho sam izašla iz sobe i zatvorila vrata. U sebi sam skakala od sreće što se moj otac konačno vratio. I ponovo smo tu, svi na okupu, cela moja porodica. Radovala sam jer ću sa svojim ocem ići napolje, da ću se opet igrati onih naših igara koje smo znali samo on i ja. I zato kada bih bila čarobnica, svojim roditeljima dala bih toliko novca da ne moraju da se muče čitavog života.

Jedan školski događaj 'Bilo je davno, ali kao da se juče desilo'

Život je čudan, satkan od različitih trenutaka, trenutaka koji su lepi ili ružni, koji nas učine srećnim ili nas rastuže. Neki se urežu u naše sećanje kao trgovi oštrog dleta u rukama dobrog majsora, neki ostaju kratko kao nežne pahulje prvog snega na dlanu uzbuđene dece. Sećam se svog polaska u školi, to je dan koji u srcu svakog deteta izaziva poseban osećaj neku mešavinu uzbuđenja, straha, radosti, strpljenja..
Sa mamom i tatom otišli smo da kupujemo knjige, sveske i novu odeću za ovaj važan dan. Spremila sam torbu spakovala stvari pored kreveta i pošla na spavanje. Ta noć je bila nekako najduža, a tama nije napuštala moju sobu. Najzad, sunčevi zraci su se stidljivo probijali kroz prozor moje sobe i milovali moje lice.
Spremila sam se i sa tatom pošla u školu. Još uvek se sećam svakom svakog mog pokreta na putu do škole, zabrinutog pogleda, straha od nepoznatog. Bio je to početak jednog putovanja kroz čarobni svet brojki i slova. Put u nova saznanja o životu i svetu oko nas. U školi su svi bili dobri i drugovi i učitelji pa je strah brzo nestao. Međutim nije bilo sve do kraja tako, desilo se nešto što ću životu uvek pamtiti. Dok sam tako sedela na klupi čekajući koji će nastavnik da dođe na času da nam kaže raspored časova, jedna moja nova drugarica se onesvestila. Mi smo je probuđivali, zatim smo pozvali nastavnika koji joj je pomogao i odveo kod lekara na pregled. Svi smo bili uplašeni i tužni zbog toga ne znajući kako i zašto se to desilo.
Vratila sam se kući skrhana, tužna i uplašena zbog drugarice i nove stvari koje sam otkrila. Svaki put kada uzmem školsku torbu i pođem u školu kroz telo mi prostruji onaj isti osećaj kada sam prvi put napravila korak u svojoj školi, i upoznala taj čudesni svet.  

Ličnost koja mi služi za ugled

 Evo jedan mali esej o mojoj omiljenoj ličnosti koju smo radili u školi. 

Kroz period našeg odrastanja susrećemo se sa mnogim ličnostima. U početku su to izmišljeni likovi iz priča naših majki, koje slušamo pred spavanja. Pa i mi sami poželimo da smo tako hrabri i srećni kao prinčevi i princeze. Vremenom prerastamo bajke i postanu važne, druge ozbiljne stvari. Počnimo gledati drugim očima na svet i na ono što se dešava oko nas. Gledajući u stvarnosti počnemo razmišljatit o tome šta bi mi voleli biti. U moru likova koji bi meni mogli dragi, poslužiti kao uzor i neko kakva bi ja želela biti, izdvaja se lik devojke mlade i skromne. To je lik Evice iz Sterijine komedije '' Pokondirena tikva''. Ona se hrabro suprotstavlja majci, u vremenu sličnom današnjem. Kada sve gubi vrednost, kada se sve materijalizuje i ništa nije od ličnih interesa. Njena majka se stidi svog porekla i misli da se novcem može sve kupiti pa i ugled. Ona se odriče i svog brata, samo zato što joj se ne sviđa njegovo zanimanje. Samo zato jer je on čizmar. Evica nasuprot njoj ceni rad i poštenje. Trudi se da bude ono što jeste, a ne neko drugi, savetuje majku da se okane gluposti. Svojim postupcima pokazuje da je mnogo pametnija od majke i može poslužiti za ugled u ovom vremenu kada je sve izgubilo svoju pravu vrednost. 

* Prati svoje snove *

Zdravoo društvoo! Ovo mi je prvi post posle obaveštenja, jako sam uzbuđena zato što sam počela sa radom. Nego, da objasnim naslov ovog mog posta 'Prati svoje snove' , ovo je naslov moje prve priče na mom blogu, nadam se da će vam se svideti. Mnogo mi se dopada kako je napisana. Svakog petka izlaziće ova priča sa svojim nastavkom!
Nego da počnemo!

*Uvod*

Trrrrrrrr. Opet zvuk tog mutavog alarma -.-' 6 je sati. Odlazim u kupatilo i obavljam higijenu, svoju plavu kosu vežem u punđu. Oblačim ovo: 

Krećem na posao. Inače moje ime je Dorotea. Živim u malom stanu u centru Beograda.Imam 20 godina i radim u jednoj banci. Pitate se kako tako mlada a već radi u banci. Završila sam samo srednju školu kada su mi roditelji poginuli. Moj tata je bio vlasnik banke, njega je smenio moj stric. I ja sam morala da radim jer nisam imala novca.Moj životni san je da postanem modna kreatorka,koji mi se izgleda neće ostvariti.Imala sam najbolju drugaricu, ali kada sam poćela da radim više nemam ni vremena za druženje. Pre sam se često čula sa njom i vodile smo duge razgovore, a sada se čujemo jako retko i naš razgovor se svodi na par prostih rečenica.

*Prvi deo*

Ulazim u svoju kancelariju i počinjem da popunjavam hrpu formulara koji mi stoje na stolu. Nakon 3 sata konačno završavam i pravim kratku pauzu, odlazim do kafića i uzimam običnu crnu kafu. Iz torbe vadim kutiju plavog duhilla. Palim cigaretu i uvlačim veliki dim. Na brzinu ispijam kafu koja mi peče jezik i vraćam se u kancelariju. Na stolu me čekaju papiri za kredite koje treba da pošaljem. Stavljam ih u torbu i odlazim do naše privatne pošte koja je na drugom spratu. Dolazim do pošte i ostavljam papire da ih pošalju. Vraćam se u kancelariju, unutra sedi moja strina (rospija teška)
Ona: Dorotea, kako si to obučena, ne želim više da te vidim u patikama na poslu, od danas ćeš nositi suknje i visoke štikle je li jasno? 
Ja: Ali stric mi je....
Ona: Nema ali, idi odmah u kupovinu i kupi nešto normalno ili letiš sa posla!
Ja: U redu.
Ona: I da, večeras ćeš raditi produženu smenu jer ja moram da obavim nešto. Hajde sada odlazi!! 
Samo sam izašla, uh kako me nervira, ja bi nju na kolac nabila! Ona će meni da kaze nešto krava plastična. Uzela sam pare koje mi je dala i otišla do najbližeg butika. Obukla sam ovo: 

Morala sam i štikle da nosim. A pošto ne znam da hodam u njima, dok sam se vraćala u banku izvrnula sam nogu i pala na nekog prolaznika.
Ja: Joooj izvini, jako sam nespretna.- On je podigao glavu i tada sam se prvi put srela sa tim savršenim očima boje kestena.
XxXx: Ma ok jee. Inače ja sam Damjan.
Ja: Dorotea.
Damjan: Mislim da bi trebalo da nosiš patike.
Ja: I ja se slažem al na posao moram štikle da nosim.
On: Aham.
Ja: Moram da žurim. Ćao!

Otišla sam a nisam mu ni broj tražila. Dorotea ćurkoo jednaaa! 

Eto toliko za prvi deo, nadam se da će vam se ova priča svideti! Bila bih vam zahvalna ako napišete svoje mišljenje u komentaru. Jako mi to znači. Do sledećeg dela! Najlepši pozdravi za sve vas!