Knjiga koja me je ostavila bez teksta, od nje sam dobila inspiraciju za ovaj sastav. Nadam se da će vam se dopasti.
Stojim kraj prozora posmatrajući pahulje koje jedna drugoj padaju u krilo. Do mene
dopire prigušena svetlost dok me vazduh nežno miluje po licu. U ruci držim
poluotvorenu knjigu, tek toliko da me slova posmatraju, vešto skrivajući se.
Snežni pokrivač je već prekrio ona žuta lišća, ogolele grane, ulice, puteve,
livade i njive. Tu ispred mene, sto, kao da ga vetar poljuljava, a šoljica čaja
tiho nosi zvuke do mene kašikom tajnosti sastojaka i trpelosti velike vrućine.
Sa leđa me dodiruje jak vetar, setih se vrata su otvorena, stolica na kojoj
sedim, sedeo je moj pradeka, sva okržljala kao da se tetura bez obzira na teret
koji nosi. Soba mi je izgledala kao iz 70-tih, cela atmosfera ličila je na
tišinu.
Kaže, desilo joj se negde oko 17. godine, ta mučnina u njenim plućima, vazduh težak koji je sve više prožima i guši, poput nesnosnih grudobolja. Ta prva rečenica, uzimam lagano rukama šolju čaja ne mareći na svu tu paru i toplotu, samo gutljaj, jedan, mali, osetih kako me kvržice polako stežu, osetih jak bol. Stranica za stranicom, list za listom, dođoh do polovine ne obraćajući pažnju na vreme. Prolazili su sati dok je ona objašnjavala svoju bolest, kao i bolest voljenog. Kaže da su se neobično upoznali, u nekoj od onih grupa za podršku, znate o kakvoj bolesti se radi. Navodno je on to prebrodio, tu je, u grupi zbog svog druga, a njoj je bila dosadna sva ta neizlečiva elegija, a povrh svega ljudsko sažaljenje, i pored one boce sa kiseonikom, koju je nosila sa sobom, ponela je još nešto, hrabrost da se izbori sa sudbinom koju je kasno promeniti. Nisam ni primetila da satima stojim u toj istoj sobi, nije ni čudo što mi je posle toliko vremena postala strana, jer sam u mislima lutala u slikama koje mi je ta knjiga uspela da pruži. Skoro sam odprilike uzimala i vraćala tu istu šoljicu. Kada sam je posle nekoliko sati uzela u jednoj ruci osetila sam onu istu hladnoću kao što je bila kada sam posmatrala sa prozora, hladan i neugodan ukus, ličilo mi je na gorčinu samog kraja knjige. Nisam primetila da je već mrak i da je neko u mojim mislima upalio onu istu prigušenu svetlost od pre. Kako je tužno kada znaš da ćeš jednoga dana, trenutka umreti, kada držiš sudbinu u svojim rukama, bocu kiseonika, ali je još tužnije kada si siguran da nećeš umreti, bar ne za sada, da si konačno spašen a pred tebe je na korak smrt. Jednog dana svi ćemo otići sa ovog puta na koji smo slučajni prolaznici. Neću spominjati tu bolest koja je bila usađena u korenu dvoje mladih, koji su povrh svega bili ispunjeni nadom i ljubavlju, živeli su svakog dana kao njihov poslednji, dok ih smrt nije konačno razdvojila.
Kaže, desilo joj se negde oko 17. godine, ta mučnina u njenim plućima, vazduh težak koji je sve više prožima i guši, poput nesnosnih grudobolja. Ta prva rečenica, uzimam lagano rukama šolju čaja ne mareći na svu tu paru i toplotu, samo gutljaj, jedan, mali, osetih kako me kvržice polako stežu, osetih jak bol. Stranica za stranicom, list za listom, dođoh do polovine ne obraćajući pažnju na vreme. Prolazili su sati dok je ona objašnjavala svoju bolest, kao i bolest voljenog. Kaže da su se neobično upoznali, u nekoj od onih grupa za podršku, znate o kakvoj bolesti se radi. Navodno je on to prebrodio, tu je, u grupi zbog svog druga, a njoj je bila dosadna sva ta neizlečiva elegija, a povrh svega ljudsko sažaljenje, i pored one boce sa kiseonikom, koju je nosila sa sobom, ponela je još nešto, hrabrost da se izbori sa sudbinom koju je kasno promeniti. Nisam ni primetila da satima stojim u toj istoj sobi, nije ni čudo što mi je posle toliko vremena postala strana, jer sam u mislima lutala u slikama koje mi je ta knjiga uspela da pruži. Skoro sam odprilike uzimala i vraćala tu istu šoljicu. Kada sam je posle nekoliko sati uzela u jednoj ruci osetila sam onu istu hladnoću kao što je bila kada sam posmatrala sa prozora, hladan i neugodan ukus, ličilo mi je na gorčinu samog kraja knjige. Nisam primetila da je već mrak i da je neko u mojim mislima upalio onu istu prigušenu svetlost od pre. Kako je tužno kada znaš da ćeš jednoga dana, trenutka umreti, kada držiš sudbinu u svojim rukama, bocu kiseonika, ali je još tužnije kada si siguran da nećeš umreti, bar ne za sada, da si konačno spašen a pred tebe je na korak smrt. Jednog dana svi ćemo otići sa ovog puta na koji smo slučajni prolaznici. Neću spominjati tu bolest koja je bila usađena u korenu dvoje mladih, koji su povrh svega bili ispunjeni nadom i ljubavlju, živeli su svakog dana kao njihov poslednji, dok ih smrt nije konačno razdvojila.
''Krive su zvezde'' –
knjiga koja je rasplakala čitav svet. Od trenutka, još u majčinoj utrobi, pre
samog rođenja, naša sudbina je skrojena, samo se tokom života igramo iglama
sreće i tuge, ili se sama sudbina poigrava sa nama. Naslov knjige pokazuje da
bez obzira šta imamo i šta želimo na kraju nas čeka samo jedno, odlazak na
večni put. I sada kada znamo, pustimo da ljudi ulaze u naše živote, sagradimo
mostove od srca do srca, i prestanimo graditi sve veće zidove.
Нема коментара:
Постави коментар