Život je čudan, satkan od različitih trenutaka, trenutaka koji su lepi ili
ružni, koji nas učine srećnim ili nas rastuže. Neki se urežu u naše sećanje kao
trgovi oštrog dleta u rukama dobrog majsora, neki ostaju kratko kao nežne
pahulje prvog snega na dlanu uzbuđene dece. Sećam se svog polaska u školi, to
je dan koji u srcu svakog deteta izaziva poseban osećaj neku mešavinu
uzbuđenja, straha, radosti, strpljenja..
Sa mamom i tatom otišli smo da kupujemo knjige, sveske i novu odeću za ovaj važan dan. Spremila sam torbu spakovala stvari pored kreveta i pošla na spavanje. Ta noć je bila nekako najduža, a tama nije napuštala moju sobu. Najzad, sunčevi zraci su se stidljivo probijali kroz prozor moje sobe i milovali moje lice.
Spremila sam se i sa tatom pošla u školu. Još uvek se sećam svakom svakog mog pokreta na putu do škole, zabrinutog pogleda, straha od nepoznatog. Bio je to početak jednog putovanja kroz čarobni svet brojki i slova. Put u nova saznanja o životu i svetu oko nas. U školi su svi bili dobri i drugovi i učitelji pa je strah brzo nestao. Međutim nije bilo sve do kraja tako, desilo se nešto što ću životu uvek pamtiti. Dok sam tako sedela na klupi čekajući koji će nastavnik da dođe na času da nam kaže raspored časova, jedna moja nova drugarica se onesvestila. Mi smo je probuđivali, zatim smo pozvali nastavnika koji joj je pomogao i odveo kod lekara na pregled. Svi smo bili uplašeni i tužni zbog toga ne znajući kako i zašto se to desilo.
Vratila sam se kući skrhana, tužna i uplašena zbog drugarice i nove stvari koje sam otkrila. Svaki put kada uzmem školsku torbu i pođem u školu kroz telo mi prostruji onaj isti osećaj kada sam prvi put napravila korak u svojoj školi, i upoznala taj čudesni svet.
Sa mamom i tatom otišli smo da kupujemo knjige, sveske i novu odeću za ovaj važan dan. Spremila sam torbu spakovala stvari pored kreveta i pošla na spavanje. Ta noć je bila nekako najduža, a tama nije napuštala moju sobu. Najzad, sunčevi zraci su se stidljivo probijali kroz prozor moje sobe i milovali moje lice.
Spremila sam se i sa tatom pošla u školu. Još uvek se sećam svakom svakog mog pokreta na putu do škole, zabrinutog pogleda, straha od nepoznatog. Bio je to početak jednog putovanja kroz čarobni svet brojki i slova. Put u nova saznanja o životu i svetu oko nas. U školi su svi bili dobri i drugovi i učitelji pa je strah brzo nestao. Međutim nije bilo sve do kraja tako, desilo se nešto što ću životu uvek pamtiti. Dok sam tako sedela na klupi čekajući koji će nastavnik da dođe na času da nam kaže raspored časova, jedna moja nova drugarica se onesvestila. Mi smo je probuđivali, zatim smo pozvali nastavnika koji joj je pomogao i odveo kod lekara na pregled. Svi smo bili uplašeni i tužni zbog toga ne znajući kako i zašto se to desilo.
Vratila sam se kući skrhana, tužna i uplašena zbog drugarice i nove stvari koje sam otkrila. Svaki put kada uzmem školsku torbu i pođem u školu kroz telo mi prostruji onaj isti osećaj kada sam prvi put napravila korak u svojoj školi, i upoznala taj čudesni svet.
Нема коментара:
Постави коментар